Kakve potencijale smo imali – a kakve danas imamo? I na koji način ih koristimo?
Nešto nakon 2000. godine, tačnije 2002. godine, centar za istraživanje kvalitea života UN objavio je listu od 215 rangiranih država prema ostvarenom kvalitetu života. Naša zemlja se tada našla pri dnu te liste, na 190. mestu. Društvo su nam tada pravile najsiromašnije afričke zemlje, u kojima su ljudi vapili za hranom. Koliko se realno stanje popravilo nakon 20 godina, ili se nije popravilo uopšte, šta kažete?
Kada bi neki neupućeni stranac, pročitavši taj izveštaj, došao nakon 20. godina u našu zemlju, začudio bi se kad bi video da Srbija uopšte ne liči na afričku pustoš.
Na skoro 6 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, može se proizvesti hrane za 80 miliona stanovnika. Ali, mi jedva prehranjujemo sebe. Prinosi su nam u proseku gledano, po svemu sudeći, razočaravajući. Mnoge zemlje za koje nikad ne bi pomislili da su ozbiljniji proizvođači od nas, ostvaruju impozantne rezultate.
Pomenute površine traže mnogo više od onoga što im sada pružamo i što im je pružano u proteklih 20 godina.
Ono što je poražavajuće, to su sistemi za navodnjavanje, po kojima se kotiramo veoma loše, među poslednjima u svetu. Pohvalno je takođe što imamo sisteme za odvodnjavanje i kilometre kanala, od koji je veliki broj zatrpan i nije u upotrebi.
Zastarela i većinom razmontirana mehanizacija, sada već prosečne starosti između 25 i 30 godina, od koje ima dosta primera da ne funkcioniše kako treba, ili je nemoguće raditi sa istom.
Naše fabrike traktora, kombajna i priključnih mašina su odavno propale, zatvorene, sa mnoštvom otpuštenih radnika iza sebe, iako postoji toliko tržišnih zahteva i potreba za produkte tih fabrika.
Sve što nam je ostalo od te grane privrede su osiromašeni i zaduženi poljoprivrednici. Dokle ćemo na ovaj uspevati da prebrodimo godinu za godinom, velika je neizvesnost.Bilo je previše očiglednih primera godinama unazad, da smo određenu vrstu hrane imali u izobilju, a da smo istu tu hranu uvozili i trošili kao država ogromne svote novca, umesto da ih zarađujemo.
Da li postoji možda neko racionalnije rešenje za naše proizvode, poput prerade, umesto da ih bacamo i rasipamo?
Izvozimo voće, a kupujemo uvozne voćne kaše. Bacamo povrće, a uvozimo razne skupe prerađevine.
Svaki domaćin će zanemeti od čuda. Građani Srbije i domaćini na selu vape za boljim i kvalitetnijim životom, boljim odnosnom države prema njenim potencijalima i vođenje ozbiljne privredne politike.
Sve potencijale imamo! Samo nam treba – pamet!
Miloš Stojanović