Povrće se u zaštićenom prostoru osim na zemljištu, može proizvoditi i u bezzemljišnim uslovima. Da kratko razjasnimo šta to u suštini znači, a kasnije ćemo preći na glavne prednosti i nedostatke.
Bezzemljišni način proizvodnje praktično znači da se biljke ne sade u zemljište, već u odgovarajući supstrat, kokosovo vlakno itd.
Neke od glavnih prednosti su:
Manje prisustvo patogena i zemljišnih štetočina, a pogotovo je ovo značajno jer u proteklih nekoliko godina imamo prouzrokovače bolesti sa kojima proizvođači sve teže izlaze na kraj, pa je samim tim znatno lakše i ako obratimo pažnju na hemijske tretmane protiv tih prouzrokovača, jeftinije.
Monokultura – još jedan veoma značajan problem, možemo slobodno reći gotovo pa neizbežan. Veliki broj proizvođača nema tu mogućnost da pomera svoje plastenike, prvenstveno zbog adekvatne parcele, a kasnije i zbog vode za navodnjavanje. Bezzemljišnim načinom proizvodnje je to praktično rešeno, jer se nakon svakog ciklusa proizvodnje supstrat/kokosovo vlakno uklanja, zatim se nove biljke proizvodnje u novoj sredini, logično, zar ne?
Prisustvo nematoda se najčešće javlja u monokulturi.
Znatno veći prinosi po metru kvadratnom. U tom sistemu proizvodnje recimo paradajza, ako se radi o celogodišnjoj proizvodnji, radi se na preko 20 cvetnih grana, dok se u klasičnoj plasteničkoj proizvodnji paradajz ostavlja na 4 do 5 cvetnih grada.
Potpuno kontrolisana mikroklima u objektu. Kada imate regulisanu optimalnu vlažnost vazduha, temperaturu, koncentraciju CO2 u vazduhu, biće znatno manjeg prisustva patogena, jer neće biti uslova za njihovo razmnožavanje, a korigovanjem pomenutih uslova možete itekako uticati na biljku i stimulisati osnovne fiziološke procese, poput fotosinteze.
To su bile osnovne prednosti, možemo da pređemo na nedostatke.
Glavni nedostatak, konkretno u našem području, Srbiji, jeste što je naše zemljište izuzetno plodno, a tu plodnost treba iskoristiti, zar ne? Ovu praksu najčešće sprovode zemlje koje nemaju idealno zemljište za proizvodnju povrća a ni pogodne vremenske uslove.
Svedoci smo toga da se briga o zemljištu ne sprovodi onako kako bi trebalo, a to praktično znači da tom nebrigom možete degradirati i najplodnije zemljište. Ukoliko nemate mogućnost da zamenite parcelu ili imate ozbiljan problem sa zemljištem, ovo je odlično rešenje na duge staze.
Ukus i kvalitet ploda – ovo pitanje je diskutabilno. Najčešće se u ovom sistemu proizvodnje mogu naći hibridi povrća kakve tržište zahteva, počevši od krupnoće, boje, ukusa i mirisa. U ukusima ne treba raspravljati, tako da ćemo ovo pitanje ostaviti otvoreno, ali sa sigurnošću možemo reći da hibridi nisu tako ukusni kao domaće sorte, ali na kraju krajeva, sve ima svoje prednosti i nedostatke, vrline i mane.
Miloš Stojanović