Selo Ježevica: Bogata istorija i prelepa priroda na samo par kilometara od Čačka!

Jedan od Instagram profila koji nam je privukao pažnju jeste @selojezevica koji vodi na jedan original način Vladimir Nešović. Svako selo bi trebalo imati ovako bogatu i slikovitu internet prezentaciju, slike, zanimljivosti i istorijske podatke koje nikako ne smemo zaboraviti. Postavili smo Vladimiru nekoliko pitanja, kako bi smo iz radoznalosti dobili što više informacija o selu Ježevici, ali smo se takođe osvrnuli na neke ključne probleme kada su u pitanju seoske sredine u Srbiji.

Gde se nalazi selo Ježevica i možete li nam reći nešto više o imenu i nastanku?

Selo Ježevica se nalazi u podnožju planine Jelice, na svega samo par kilometara udaljeno od Čačka, što ga čini jako pristupačnim i za današnji pojam sela jako živim selom. U istorijskim spisima se može naći podatak da je Ježevica kao naselje nastala još početkom 14. veka, dok pojedini tragovi poput kamenih spomenika govore o tome da je u Ježevici bilo življa još u vreme rimskog carstva.

Za ime Ježevice vežu se dve legende. Prva je ta da je Ježevica dobila ime po mnogo ježeva koji su se nalazili na njenoj teritoriji, a druga se tiče izgradnje manastira u selu i nju je zabeležio Vuk Stefanović Karadžić, Vuk je zapisao da kada je jedna čovek prolazio pokraj kaluđera i upitao ih šta rade, oni su mu odgovorili da su “naježili” kamenje i da započinju gradnju crkve.

Čime se ljudi pretežno bave, kojom granom poljoprivrede?

Lokacija sela je takva da ljudi bez problema mogu da žive u njemu, a da odlaze na posao u grad, s toga dosta našeg stanovništva ima svoje stalne poslove u gradu. Šta više ljudi iz grada pogođeni situacijom vezanom za COVID19 sve više gaje zainteresovanost za zemljom u Ježevici, do sada sam upoznao dve porodice koje su kupile zemlju i krenule u izgradnju svog doma u našem selu, rešeni da se presele iz grada.

Što se tiče poljoprivrednih grana, najdominantnije je voćarstvo, što je i očekivano prema položaju sela, najviše se gaje šljiva i jabuka a za njima kajsija i breskva. Zastupljene su i grane ratarstva, ali u manjoj meri. Postoji i par porodica, kao što je moja na primer da se bavi stočarstvom, uzgajaju se svinje, bikovi i krave. Ježevica je nekada bila sila što se tiče proizvodnja vina, međutim o tome znam samo iz priča, dakle to je davno izumrlo u našem selu, što je zaista šteta.

Da li po Vašem mišljenju srpsko selo zapostavljeno i da bi trebalo više posvetiti pažnju istom?

Da, definitivno je zapostavljeno. To je problem koji se kako kažu “stavlja pod tepih” godinama unazad. Vidite, naše zemljište je plodno, zaista jeste. Šteta je što to ne koristimo, mislim da je naša najjača industrija tj mogla bi da bude ta poljoprivreda. Uz nju bi bilo novca da se razvija i seoski turizam koji prema nekim mojim pogledima na svet trenutno dominira. Neophodno je puno ulaganja i dobra strategija za razvoj sela, ne smemo da dozvolimo da nam se sela gase i satiru. Treba se baviti mladima na selu i omogućiti im opstanak na istom, gajim nadu da mlad čovek želi da radi na selu, samo mu treba obezbediti minimum uslova za prosperitet.

Selo Ježevica je jedno od mnogobrojnih sela u Srbiji koje ima bogatu istoriju, da li nam možete izdvojiti najvažnije složeto zažete činjenice?

Ježevica, Banjica, Lipnica i Rajac. Raštrkani po obroncima planine i dolinama reka,  postoje već vekovima, šireći se i napredujući uprkos čestim ratnim pustošenjima. Spadaju u retka sela u Srbiji koja imaju bogatu, u izvorima posvedočenu prošlost i kontinuitet naseljenosti i života od praistorije do danas. Zbog ograničenog prostora prinuđeni smo da navedemo samo najvažnije, sažeto izložene činjenice koje se odnose na selo Ježevicu, ali se ona sa ovim gravitirajućim selima uvek pojavljuje zajedno, bilo u administrativnom ili crkvenom pogledu. Naime, Ježevica je uvek bila parohijsko sedište za sva četiri sela, a isto tako bila je i njihov administrativni centar.

Da je selo bilo razvijeno naselje može se zaključiti na osnovu toga što je u Ježevici podignuta, u prvoj polovini 14. veka, najstarija sačuvana crkva iz perioda Nemanjića u čačanskom kraju. To je manastir, odnosno crkva Svetog Nikole. Prema legendi nju je izgradio ban Milutin, koji odlazeći u boj ostavlja svojoj ženi da čuva manastir: „No ču li me ljubo Ikonija, kopaj meni devet vinograda, u Banjici i u Atenici, u Loznici i u Pakovraću, a čuvaj mi devet vodenica niz Bjelicu i niz Moravicu, gledaj našu slavnu zadužbinu, pod Banjicom crkvu Ježevicu“.

Iz sačuvanih turskih popisa 15. i 16. veka saznajemo da je Ježevica bila jedno od najvećih sela u ovom kraju, koje je turskom spahiji donosilo veliki prihod. To je bilo moguće zahvaljujući raznovrsnim delatnostima kojima su se seljaci bavili. Od poljoprivrednih kultura gajile su se u to vreme žitarice (pšenica, ječam, raž, zob), proso, povrće (naročito kupus i luk) i konoplja. I tada je, kao i u srednjem veku, bilo razvijeno vinogradarstvo. Dosta su se gajile i pčele radi proizvodnje meda i voska, potrebnog za osvetljenje i za verske obrede. U selu su radila i četiri mlina. Od zanatlija se u Ježevici pominje porodica seoskog kovača.

Po čemu je još poznato?

Za Ježevicu će se tek čuti, u poslednjih par godina mi meštani smo dosta toga učinili na njenoj “popularnosti”, imamo sabor Kačamaka koji je sve posećeniji, zatim uredili smo eko stazu u dužini od 16 kilometara koju su počeli da posećuju planinari iz svih krajeva države. Takođe neke turističke agencije s tu stazu uvrstile u svoju ponudu.

Još jedna zanimljiva činjenica jeste ta, da je u selu rođena majka proslavljenog fudbalera Roberta Prosinečkog pa selo često dovode u konotaciju sa njim, jer je par puta dolazio u posetu, čak i finansirao izgradnju jednog omanjeg terena u selu.

Srpska sela imaju budućnost? Da ili ne? Postoji li inicijativa mladih za povratak?

Jako teško pitanje. Hajde da verujemo da imaju. S tim da puno toga mora da se promeni, da bi to bilo moguće, i Vi sami kao mlad čovek koji se bavi tematikom sela znate koliko je teško omladini na selu. Pre svega mora postojati infrastruktura, a zatim i podsticaj i podrška države. Verujem da ima mladih željnih za radom i ostanakom na selu, potrebno je samo da i oni prepoznaju sa druge strane da će imati gde svoje proizvode da plasiraju, da prepoznaju da će moći da imaju prosperitet i napredak, jer vidite život na selu je jedna velika žrtva puno je tu odricanja, ali mlad čovek bi se rado žrtvovao kada bi imao povratnu informaciju i garanciju da će to na kraju biti isplativo. Da bi to bilo moguće mislim da je potrebno mnogo vremena, ali da nije nemoguće.

Imao sam priliku da putujem po drugim zemljama i tamo sam uvideo koliko je zapravoi naše selo moćno u smislu potencijala koji se ne koriste, koliko plodne zemlje i koliko prirodnih blaga oko nas, šteta je što koristimo samo mali deo svega toga što posedujemo. Trenutno su nam neke druge industrije i privrede prioritet, umesto one koja nas je napravila i od koje bi najviše prosperirali a to je poljoprivreda!