Zdrava hrana i život na selu

Vreme kad je kap rakije bila bistra poput devojačke suze!

Moje zamišljanje davne rakijske prošlosti, pred našim starim kamenim podrumom.

Tako vidim svoga pradedu kako pred njim peče rakiju, koji možda baš kroz mene ovde i govori. Zamišljam i starog kazandžiju, čiča Iliju, kako uz kazan pevuši, „Lije, lije kod čiča Ilije, kod Spasoja Tepa, Radojka lepa!“, sve to dok gradira rakiju kraj stare kapalice i od miline je već proba i oblizuje svoje duge brke.

Taj je kazan bio kao karavan, vesela mašina, koja unosi radost u svaku kuću u kojoj se usidri… Zato valjda kažu da kazandžije donose sreću, na svojim belim brcima i nakrivljrnim šajkačama, koje su čađave i garave. Obavezno je bilo da je svaki kazandžija vedar i nasmejan čovek, šaljivdžija, ali i nadasve mudar čovek. Umešan i okretan, obuzet mišlju i odan poslu kao alhemičar u svojoj laboratoriji, koji je u potrazi za nečim savršenim. Pradeda je iznosio drvene buriće, dolivao vodu u tabarku, spremao drva i kretao se oko kazana. Ipak je on kontrolisao čitav posao.

Voleo je da svaka kap bude bistra poput devojačke suze i da baš tako i klizi niz lulu, polako i nežno.

Takođe, nije žurio sa njenom konzumacijom. Bio je strpljiv i puštao je da se rakija u podrumu združi sa hrastom i da, pogotovu rakija od požegače, s vremenom izgubi tu drskost u sebi i postane pitka poput izvorske vode na našoj stublini.

Iako danas imamo savremenu tehnologiju vrenja, savremene načine destilacije, profesore i doktore za rakiju, ipak mnogo možemo naučiti od naših starih. Oni su za svog najboljeg prijatelja imali prirodu, zdrave šljive, zdravu vodu i velike hrastove za burad i kace, a to sve rađa kvalitet!

Autor teksta: Milovanović Veljko

Instagram: Sumadijska ljuta

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Back to top button